Меморијални комплекс у Идвору (Михаило Пупин)

Меморијални комплекс у Идвору чине родна кућа Михајла Пупина, Стара школа – основна школа коју је похађао и Народни дом – задужбина Михајла Пупина. Утврђен је за непокретно културно добро – знаменито место 1957. године, а од изузетног значаја 1990. године. Родна кућа Родна кућа једног од најуспешнијих научника из области физике данас је место својеврсног ходочашћа. Кућа је грађена као развијенији тип панонске куће, познате као „куће на бразду“. Правоугаоне је основе, саграђена на регулационој линији улице и постављена ужом страном ка улици. Са уличне стране кућа има једну већу собу са два прозора и једну мању са једним прозором. На већу просторију надовезује се кухиња која је централна просторија куће, иза које је, ка дворишту, још једна соба. У обе веће собе налазе се зидане пећи које су се ложиле из кухиње, а у кухињи је било отворено огњиште. Иза мале собе са улице налази се улазни трем са стубовима од опеке. Кућа је такође зидана од опеке, омалтерисана и обојена. Покривена је двоводним кровом, са бибер црепом и има забатни зид ка улици, обликован карктеристично за војвођанске куће. Кућа је први пут реконструисана 1979. године, а данашњи изглед је добила након нове реконструкције 2004. године. Данас је уређена као музејска поставка етно-кућа. Намештај не припада Пупиновим родитељима, али је аутентичан за време које је научник провео у родној кући. Мала соба са улице намештена је као радна соба и ту је изложено неколико фотографија из живота Михајла Пупина. Стара школа Зграда Старе школе је саграђена 1843. године. У њој се школовао Михајло Пупин. Настава се у овој згради изводила све до 1978. године, када је Идвор добио нову, модерну зграду школе. Она се налази на ободу сеоског парка, у непосредној близини Народног дома. Зграда је правоугаоног облика, и то дужом страном, на којој је улаз, окренута ка парку, а краћом страном ка Улици Иве Лоле Рибара. То је приземна грађевина зидана од опеке са дрвеном међуспратном и кровном конструкцијом, покривена бибер црепом. У основи је симетрична са централним ходником, две учионице, помоћним просторијама и два трема на дворишној страни. У учионици у којој је музејска поставка налази се зидана пећ. Све просторије имају дрвени под, док је у улазном ходнику под од шестоугаоне опеке. Фасада је једноставна, у складу с водећим укусом у аустријској провинцији тог времена, носи назнаке упрошћеног неокласицизма – равни натпрозорници с имитацијом сводних каменова, једноставни венац и парапетне плоче. На предњој (северној) фасади се разликују централна, мало избачена и две бочне целине. Фасада је издељена лезенама између прозора, при чему су лезене средишњег дела фасаде додатно декорисане плочама у плиткој рустици. Двокрилна врата главног улаза украшена су геометријским елементима. Задња фасада је сасвим једноставна, без декорације, са централно постављеним улазом и два трема надвишена са по три сегментна лука. Године 1979. у учионици десно од улаза, Музеј Војводине из Новог Сада је урадио поставку посвећену лику и делу Михајла Пупина, која овде стоји до данас. Поставка је релативно скромна, али довољно информативна за све оне који желе нешто да сазнају о Пупину и његовом раду. Она приказује животни пут великог научника, од првих сазнања о свету у родитељском дому до признања и славе за научна достигнућа, како у Америци тако и у отаџбини. У другој учионици 2012. године сеоски учитељ је, у сарадњи са локалним Домом културе, урадио етно-поставку, изложбу старих предмета који су се некада користили у селу. Остали делови објекта се не користе. Народни дом – Задужбина Михајла Пупина У часопису „Привредник“ за новембар и децембар 1933. године, у чланку „Баштованска индустрија“, Михајло Пупин је први пут изнео намеру да у свом родном месту Идвору, о свом трошку, сагради Народни дом који, по његовим речима „не би био само читаоница, него и школа у којој би се Идворска младеж, па и старији Идворци, поучавали у неговању воћа и поврћа и у другим пољопривредним пословима“. Што значи да је требало да постане народни универзитет. Место у „наручју цркве и школе“ изгледало му је „као нарочито створено“ за Народни дом, па је склопио договор са црквеном општином да уступи део црквене порте за градњу. Под покровитељством београдског удружења „Привредник“ основао је Фонд „Михајло Пупин“ за унапређење пољопривредних наука, који је располагао и његовим новцем код Српско-американске банке за изградњу и одржавање Народног дома. Када је изградња почела, Пупин је бринуо о свим грађевинским, техничким и финансијским детаљима, али је преминуо пре него што су послови око градње приведени крају. Народни дом је отворен 1936. године, непуну годину после његове смрти и био је, за то време, најлепша и најсавременија грађевина у околини, али никад није добио функцију народног универзитета, коју му је велики научник предвидео. Само здање је изграђено под утицајем неокласицизма. Прочеље је рашчлањено пиластрима, улазним порталом и забатом у горњем делу објекта. Портал је фланкиран довратницима и надвратником, који су накнадно додати 70-их година од печене керамике, рад академског керамичара Делије Првачког. Нишу изнад улазних врата краси Мештровићева биста идворског научника. Поред велике сале са 150 места, галеријом, бином и службених просторија, имало је библиотеку, генератор за електричну струју, радио и разглас у целом Идвору. Дом је имао и канализацију која и данас функционише. Све до 1979. године, Народни дом је функционисао као Дом културе у којем су одржаване приредбе, филмске пројекције, локални политички скупови, а једно време, после Другог светског рата, служио је и као магацин за откуп жита. Године 1979, поводом 125-годишњице од рођења његовог задужбинара, уз Народни дом је, по пројекту Богдана Богдановића, дограђен нови део Дома културе „Михајло Пупин“ – грађевина од армираног бетона, у којој се налази сала са 300 седишта и пратећим просторијама. РУМУНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У УЗДИНУ Румунска православна црква у Уздину саграђена је 1801. године и посвећена је Светом Георгију. Ова црква је једнобродна грађевина, издужене правоугаоне основе са полукружном олтарском апсидом на источној и звоником на западној страни. Подигнута је у духу барока, са класицистичком фасадном декорацијом. Црква је делимично страдала у пожару 1850. године, када су изгорели торањ и дрвена кровна конструкција. Торањ је обновљен 1883. године, а кров годину дана касније. Иконостас је сликао Константин Данил, у периоду 1833-36. године, уљем на дрвеној подлози. То је иконостас развијеног програма, са 69 икона, углавном мањег формата, неуобичајеног распореда и избора тема, што указује на утицаје иконописачке традиције XVIII века. Поред иконостаса, Данил је сликао и иконе на Богородичином и архијерејском трону, па се овај храм често назива највећом галеријом Данилових црквених слика. Претпоставља се да је зидне слике на сводовима извео Јован Зејку 1908. године. Ова црква је карактеристична и по томе што је црквене барјаке – литије осликала наивна сликарка Анујка Маран 1940. и 1950. године. Наивно сликарство је признато од стране Румунске православне цркве и нашло је примену у богослужењу. Црква Светог Георгија у Уздину сврстава се у групу најраскошнијих храмова Румунске православне цркве у Војводини.