Историјат


Историјат заштите споменика културе у Панчеву

 

На територији Царства организована брига о непокретним споменицима културе почиње 31. децембра 1850. године, када је основана Централна комисија за одржавање споменика културе, која је била под управом Министарства трговине, занатства и јавних грађевина. Одлучено је било да бригу о споменицима културе воде конзерватори који ће бити постављени у крунским државама. Делокруг рада конзерватора споменика културе одређен је Упутством које је саставила Централна комисија, а одобрило Министарство трговине, занатства и јавних грађевина 24. јуна 1853. године.

 

Упутство о делокругу рада конзерватора за проналажење и одржавање непокретних споменика културе, у Панчево, које се налазило у саставу Војне границе, достављено је из Темишвара посредством Бригаде, 23. марта 1854. године. Уз упутство, стигао је и допис Војног Гувернемана у Темишвару бр. 1354 од 21. фебруара 1854. године којим Гувернеман даје предлог Бригади да се у односу на број споменика на терену изаберу два или више конзерватора споменика културе. По мишљењу Банатске српске граничарске дирекције за конзерваторе у Панчеву били су предложени пензионисани титуларни мајор Јовичић, православни свештеник у пензији Василије Живковић, пензионисани школски директор Сабљак и директор Контумаца Шпис. Звање конзерватора споменика културе било је почасно, тако да је од предложених кандидата затражено мишљење.

 

На основу овог документа као и Упутства које је приспело са њим, може се рећи да се са организовањем конзерваторске службе за бригу о непокретним споменицима културе у Панчеву отпочело 23. марта 1854. године.

 

Документ сачуван у Историјском архиву у Панчеву показује даљи рад конзерватора споменика културе. Др Шпис, директор Контумца, одговара на понуду да се прихвати дужности конзерватора споменика културе. Он извештава Магистрат да ће се директно обратити Бригади са својим мишљењем. Како даља преписка није сачувана, данас не знамо какав је био његов одговор на понуду да постане почасни конзерватор споменика културе (ИАП Маг. II/III бр. 1997/1854.) Иста судбина је и одговора пензонисаног школског директора Сабљака.

 

Војни Гувернеман из Темишвара је очекивао да конзерватори споменика културе обаве свој посао према приложеном Упутству, што се може видети из дописа Магистрату Панчево, од 21. јула 1854. године, у коме се тражи да се најкасније до краја септембра те године доставе цртежи старих споменика и копије натписа са споменика, са територије коју је покривао Магистрат Панчево, а све ради попуњавања збирке Кабинета за антиквитете у Бечу. На овај захтев Магистрат је одговорио да на нашем терену не постоје споменици из старих времена. (ИАП Маг. II/III бр. 4064/1854.) На основу овог документа не може се утврдити да ли су почасни конзерватори споменика културе утврдили да се на нашој територији не налазе старине, или служба никада није ни почела са радом, а да је одговор који је послат војном Гувернеману у Темишвар био последица неактивности првих конзерватора споменика културе у Панчеву.

 

Следећи документ који се односи на заштиту споменика културе је од 6. јула 1855. године, у којем војни Гувернеман из Темишвара доставља Магистрату Панчево високо наређење о чувању и евидентирању споменика. Магистрат је наређење примио к знању. (ИАП Маг. II/III бр. 3039/1855.)

 

У даљем периоду нема докумената о раду конзерватора у Панчеву. Један допис Земаљске генералне команде из Темишвара Магистрату Панчево осликава стање које је постојало, а није искорењено ни до данашњег дана: многи споменици културе нестају, доспевају у приватне руке и односе се са територије на којој су нађени. Овај документ је Магистрат проследио полицији ради подношења извештаја. (ИАП Маг. II/III бр. 1473/1856.)

 

Организована брига о покретним културним добрима у Панчеву отпочела је 1923. године оснивањем Музеја. До тада су многе вредне уметничке, историјске и археолошке збирке биле у приватном власништву. Након Другог светског рата бригу о непокретним споменицима културе у нашем граду водио је Народни музеј уз помоћ стручњака Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда и Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада.

 

Велики број значајних споменика културе на територији општине Панчево, условио је да се 1978. године, при Народном музеју Панчево оснује Јединица за заштиту споменика  културе. Тада је по други пут у Панчеву основана конзерваторска служба, која је отпочела са радом на правној и физичкој заштити непокретних културних добара.

 

Завод за заштиту споменика културе у Панчеву самостално је почео да ради 18. марта 1993. године, одвајањем Једицие за заштиту споменика културе од своје матичне куће, Народног музеја Панчево. Решењем Владе Републике Србије објављеним у “Службеном гласнику Републике Србије“ бр. 48/95, Завод за заштиту споменика културе у Панчеву постаје установа надлежна за територију јужног Баната.